Standardi rase

Ovčarstvo kao grana stočarstva je niskoprofitabilan i niskoakumulativan posao. No, bez obzira na to, kako je ovca životinja koja najbolje konvertuje zelenu masu u 4 svoja dobra - meso, mleko, vunu i kožu i obzirom da je 800 000 ha pašnjaka neiskorišćeno u Srbiji, ovčarstvo kao grana ima sve preduslove za razvitak, naravno uz prateću edukaciju i poboljšanje rasnog sastava. Broj ovaca poslednjih godina u drastičnom je padu, a pošto je veliki broj ljudi bez posla treba iskoristiti prirodne resurse i povećati broj ovaca i proizvodnju mesa obzirom da je ono jako traženo na svetskom tržištu. Svaka rasa ovaca je dobra i lepa na svoj način, kao što i svaka ima svoje prednosti i mane, a stvar izbora i afiniteta odgajivača prema odredjenoj rasi zavisi od toga šta želi u proizvodnji, kakvim resursima raspolaže, u smislu hrane i smeštaja.

Kako opisati moju omiljenu životinju i rasu?

Uvek me je intrigirala njena visoka plodnost, a kada sam počeo da je gajim shvatio sam da je ona jako druželjubiva, mirna i ljupka životinja. Radi se o romanovskoj ovci.

Nastanak romanovske ovce vezuje se za kraj XVIII veka i topografski je vezan za severne i severozapadne predele Sovjetskog Saveza. Od davnina, seljaci u tom delu bivšeg SSSR-a su gajili severne kratkorepe ovce zbog mesa i krzna i selekcijom kroz dugi niz godina poboljšavali njihove proizvodne karakteristike. Najbolje rezultate u poboljšanju karakteristika severnih kratkorepih ovaca imali su seljaci iz oblasti Jaroslavljske gubernije, srez Romanovo, te je tako i nastalo ime romanovske ovce. Mnogi je u žargonu nazivaju i carskom ovcom, obzirom na dinastiju Romanov, što ima smisla jer je i sam srez dobio ime po dinastiji. Romanovske ovce su izvedene po metodima narodne selekcije, bez učešća bilo koje druge rase. Dugi niz godina u stručnim krugovima bilo je polemika o uticaju šleskih ovnova na stvaranje romanovske rase, zbog karakteristika puha, po čijoj se finoći romanovska ovca može svrstati u merino rase. Na kraju, ta ideja i mišljenje su odbačeni i smatra se da su osobine romanovske ovce poboljšavane po metodu unutarrasne selekcije.

Standard rase romanovske ovce je zbir anatomsko-morfoloških i proizvodnih karakteristika po kojima je ova rasa prepoznatljiva i različita od svih drugih, i koje se, zapisane u genetskoj šifri, dominantnim nasleđivanjem, prenose na fenotip jedinke, čineći njen habitus. Naravno, standard rase nije fiksna kategorija nego jedan kontinuirani proces usavršavanja, kako anatomsko-morfoloških, tako i prozvodnih karakteristika rase. Nije ista izvorna romanovska ovca, za koju je uvreženo mišljenje da je sitna, sa mnogim eksterijernim nedostacima, poput oštrog grebena, uzanog stava prednjih nogu, oborenih sapi i današnja romanovska ovca, posle dva i po veka postojanja, za koje vreme su rađeni mnogi selekcijski poduhvati. Zato se i ne treba kruto držati standarda izvorne romanovske ovce jer su danas mnogo anatomske i morfološke karakteristike koje ranije nisu bile dozvoljene u standardu rase, prihvatljive.

Ako bih fenotipski želeo da opišem romanovsku ovcu, opisao bih je kao ovcu srednje krupnoće, prosečne telesne mase plotkinja od 55 do 60 kg i priplodnih ovnova od 70 do 90 kg. Glava romanovske ovce je obložena dlakom crne boje, čija je čeono-nosna kost blago konveksna put napred, sa prisustvom manjih ili većih belih polja. Na glavi dominiraju krupne voluminozne oči, sa tamnim pigmentom. Ušne školjke su srednje dužine i širine i kod njih se procenjuje i način držanja, koji može biti ili blago podignut put gore ili položen horizontalno pored očiju. Izvorna romanovska ovca je imala sitniju glavu nego današnja. Mnogi naši odgajivači mišljenja su da romanovska ovca ima izuzetno kratke uši, što je netačno, jer su za pandan i posmatranje imali sliku izvedene romanovske ovce od Ile de France ovce, putem pretapajućeg ukrštanja sa ovnovima romanovske rase. Vrat je srednje dug, dobro nasađen na grudni koš i ne preterano muskulozan. U eksterijerne nedostatke se ubrajaju i selekcijski su neprihvatljiva grla koja imaju dug i tanak vrat. Najbolji primerci ove rase imaju telo u obliku burenceta, noge su obložene od lažnih kolena do papaka dlakom crne boje, ali i na njima se mogu naći bela polja. Čest je nedostatak u stavu nogu, kod prednjih uzan, kod zadnjih X ili O, i ovakva grla nisu prihvatljiva za bonitiranje. Poseban značaj naši odgajivači pridaju repu romanovske ovce, na osnovu kog vrše procenu čistote rase. Naročito se diskutuje o dužini repa i njegovoj obraslosti. Na repu romanovske ovce se procenjuju njegov oblik, debljina, dužina i obraslost. Rep romanovske ovce je tanak, oblika konopca ili pak oblika obrnutog trougla, sa vrhom okrenutim put dole. Dužina repa zavisi od broja repnih pršljenova i njihove dužine. Dozvoljeno je da kratkorepe ovce imaju 13 repnih pršljenova, a kako je dužina pršljenova zavisna od krupnoće same jedinke, to i dužina repnih pršljenova varira od jedinke do jedinke, te je i sama dužina repa individualna stvar za svaku jedinku. Rusi su decidni u pogledu dužine repa kod izvorne romanovske ovce, koji mora biti do 13 cm dužine, dok na zapadu i kod savremene romanovske ovce dužina repa može biti oko 13 cm, što znači da može biti i cm-dva duži ili kraći. Angloskasonski autori opisuju romanovski rep kao pacovski (rat tail), dok je danas dozvoljeno i prisustvo vune, pogotovu kod mladih grla, koja kasnije prilikom šišanja otpada i javlja se u manjem stepenu te rep ostaje čistiji i na njemu dominiraju dlake.

Ono po čemu je ova ovca prepoznatljiva i osobina sa kojom je najčešće povezuju je njena plodnost. Prosečna plodnost romanovskih ovaca kreće se u intervalu 200-300%. Na plodnost utiču genetska predispozicija, nivo ishrane i dobna starost životinje. Selekcijskim radom putem ostavljanja za priplod životinja iz najplodnijih legala, i to  onih koje već u prvom jagnjenju daju 3 jagnjeta može se, uz adekvatnu ishranu, i u određenoj dobnoj starosti, postići i plodnost od 350-380%, odnosno 3,5 do 3,8 jagnjeta po jednoj ovci u jednom jagnjenju. Plodnost svakako zavisi i od toga da li se životinje pare u sezonskom ili vansezonskom periodu, jer kako je poznato, romanovska ovca je poliestrična životinja i može se pariti tokom cele godine. Sa romanovskom ovcom lako je ostvariti, pri adekvatnoj ishrani, 5 jagnjenja u 3 godine i pri nekoj prosečnoj plodnosti, ostvariti proizvodnju 4 jagnjeta po ovci u jednoj kalendarskoj godini. Romanovska ovca  je rano zrela, a kasnostasna rasa. Polnu zrelost dostiže u starosti 4-5 meseci ali ne i biološko-fiziološku da bi bila eksploatisana u reprodukciji. Prvi pripust se obično vrši u uzrastu od 10 do 12 meseci ili kada ženke imaju 40, a najmanje 35 kg, a mužjaci stari bar 12 meseci. Kasnostasnost romanovske ovce ogleda se u njenom rastu sve do šeste godine života.

Meso romanovskih ovaca je veoma cenjeno zbog odličnog ukusa, sočnosti i odsustva specifičnog mirisa. Lako je svarljivo i ima ukus divljači, te se na Zapadu po restoranima služi kao specijalitet. Kosti su tanke i lake, i udeo koštane mase u zaklanim hladnim trupovima je 9-10%, a randman mesa kod dobro hranjenih ovaca je 50%.

Mlečnost romanovskih ovaca je u direktnoj srazmeri sa veličinom legla i neke prosečne vrednosti su 100-150 litara za 100 dana laktacije, koliko i traje odgoj jagnjadi sa majkama. Izuzetne su majke, rado prihvataju jagnjad koja su na rođenju jako vitalna i bez ikakvih problema i upliva ljudskog rada mogu odgajiti 3-4 jagnjeta. Ženke u toku prvih dvadesetak dana dojenja luče toliku količinu mleka da obezbeđuju dnevni prirast jagnjadi 550-600 grama na dan.

Runo romanovske ovce sadrži 4 vrste vlakana - osjasta, puh, prelazna i mrtva vlakna. Na rođenju jagnjad su crne boje, jer se osjasta vlakna iz bulbusa donjih slojeva kutisa (kože) prva razvijaju i rastu, i njihova dužina je 3-4 cm a finoća 60-90 mikrona. Puh kasnije iz bulbusa površinskog slojeva kutisa raste i nadrasta osjasta vlakna visinom od 6-8 cm i finoćom 20-45 mikrona, čini da jagnjad tokom uzrasta od jednog do 3 meseca menjaju crnu boju u golubije sivu. Kvalitet kože i runa ceni se po karakteristikama puha čiji bi vrhovi trebali biti savijeni u obliku kruga. Po pravilu, ovce se šišaju 2 puta godišnje, negde i 3 puta, što zavisi od klimatskih faktora, a nastrig vune kod ovaca je od 1-1,5 kg, a kod ovnova od 2,5-3 kg. Priplodni podmladak šiša se u uzrastu od 5 do 6 meseci, zato što ošišana grla imaju bolju konzumaciju hrane, te samim tim i bolje priraste. Gruba osjasta vlakna, debljine preko 90 mikrona nadrastaju puh i kod ovnova čine takozvanu grivu koja se može pružati po leđno-slabinskom delu tela, torakalnom, vratno-grudnom. Često se ova vlakna, koja nadrastaju puh mogu naći i kod ovaca, duž leđnog grebena i na vratu, što je dokaz da ovce pripadaju takozvanom grubom konstitucionom tipu. Kod romanovskih ovaca, jedan od proizvoda je i njihova koža, koja je tanka i elastična, a najbolji primerci su u uzrastu grla od 8 do 10 meseci kada je posle prvog šišanja visina runa od 2 do 3 cm i kada treba životinje koristiti za proizvodnju kožica. Na kvalitet kožica utiče gustina runa i odnos osjastih vlakana i vlakana puha, kao i obraslost tela vunom koja po pravilu treba da bude svuda ujednačena. Kad pomenuh, tip, sve romanovske ovce dele se po konstituciji na ovce sa čvrstom normalnom konstitucijom, ovce sa grubom i ovce sa finom limfatičkom konstitucijom. Razlike konstitucionih tipova se ogledaju u nekim anatomsko-morfološkim odlikama, plodnosti, i eksterijernim nedostacima, kao i zdravlju.

Kao rasa, romanovska ovca se može gajiti u čistoj krvi za proizvodnju priplodnog materijala ili koristiti kao meliorator za ukrštanje sa drugim rasama zbog povećanja plodnosti i frekvence jagnjenja, bilo da se na materinsku osnovu drugih rasa koriste romanovski priplodni ovnovi ili pak na romanovske priplodne ovce koriste ovnovi drugih rasa. Najbolji heterozis efekat u ovakvom ukrštanju postiže se ako su kao osnovni preduslov obe rase u čistoj krvi i filogenetski što udaljenije. Ovakvim ukrštanjem dobiće se F1 generacija krosbrednih majki, kod kojih je utrošak hrane za 10-15% manji u odnosu na osnovne rase, a prirasti veći za 15-20%. Poželjno je ovakvu F1 generaciju ukrštati sa trećom terminalnom, najčešće tovnom rasom koja je pristupačna i adaptibilna području na kome se radi ukrštanje.

Estrus kod romanovskih ovaca traje duže nego kod drugih rasa i obično traje od 48 do 72 sata. Ovulacija prve jajne ćelije dešava se otprilike 24 sata posle prvih manifestnih znakova polnog žara. Ukoliko se radi o poliovulaciji, druga, treća i četvrta jajna ćelija oslobađaju se sukcesivno, a ne sve odjednom, tako da ovnove treba koristiti u sistemu pripusta iz ruke, svakih 8 sati ukoliko se ne radi tehnika haremskog parenja. Težina ploda, plodovih ovojnica i voda je kod romanovske ovce procentualno daleko veća u odnosu na svoje telo nego kod drugih rasa. Dok je kod drugih rasa to 10-15% od tela majke, kod romanovske ovce je to od 25-30%. Porodne težine jagnjadi kreću se u rasponu od 1,9 do 4,1 kg u zavisnosti od veličine legla, krupnoće majke i nivoa ishrane. Kao faktori uticaja, nivo ishrane i veličina legla su jasni, dok je manje poznato da krupnoća jagnjadi na rođenju uglavnom zavisi od veličine majke i manjim udelom od veličine, tj. krupnoće ovna (oca). Što se tiče korelacije u selekciji između veličine legla iz kog potiče jedinka koja se ostavlja za priplod i njene kasnije plodnosti tokom produktivnog života, francuski autori su osamdesetih godina prošlog veka radili istraživanje i ustanovili sledeće: ćerke koje su rođene u leglu po tipu rođenja kao jedinčad daju u proseku za vreme svog produktivnog života 2,17 jagnjeta po jagnjenju, ovce iz legla dvojki daju 2,36 jagnjeta po jagnjenju, ovce iz legla trojki daju 2,64 jagnjeta po jednom jagnjenju, a ovce koje potiču iz legla četvorki daju u proseku, 3,10 jagnjeta po jednom jagnjenju za vreme svog produktivnog života. Što se tiče ovnova, mišljenja sam da najkvalitetnija grla u stadu moraju biti ovnovi i to ovnovi koji dominantno prenose svoje osobine na potomstvo, što se može ustanoviti jedino posmatranjem i progenim testiranjem potomstva. Ovnovi su cesto bez rogova, a ukoliko se i pojavi rogatost kod muških priplodnjaka, njihova dužina ne sme prelaziti 1 cm. Pri odabiru roditeljskih parova u sistemu linijskog odgajanja treba voditi računa o izboru ovnova koji koriguju eventualne nedostatke kod majki, jer hereditet naslednosti svih osobina kod ovaca je veoma nizak te je potrebno više puta izvršiti korekciju neke osobine.

Prirasti kod romanovskih jagnjadi zavise od porodne težine, mlečnosti majke i nivoa ishrane. Iako limitirani genetskom predispozicijom rase, na nekih 180-210 grama na dan, mogu se, napred pomenutim merama, poboljšati. Porodna težina je presudna, uz priraste za izlaznu težinu jagnjadi na kraju odgoja te treba iskoristiti poznatu maksimu „Prirast za porast“. Sa ovakvim porodnim težinama i prirastima, težina romanovskih jagnjadi a i u zavisnosti od veličine legla, bi trebala biti na odbiću od majki između 22 i 25 kg.

ŠtampaEl. pošta